Pisci/Pesnici Gosti

Laži me, Pinokio

Prva cigara posle znojenja. Soba zaudara na razmenjene telesne tečnosti. U mene zuri par nepoznatih bademastih očiju. Vreme je za plaćanje računa. Buljim u plafon. Znam šta sledi. I ono SLEDI.

-Jel me voliš?

-Naravno da te volim.

-Lažeš.

(pauza)

-Lažeš ko pas.

Trudim se da ne trepćem. Ne dišem. Kamena faca. Sfinga. Muškarac u mermeru. Skener bademastih zenica pomno ispituje moje lice. Traži tragove laži, trenutak slabosti, pomicaj nerva koji razotkriva. Vizuelni signali se dekodiraju u duboko u podsvesti. U reptilskom mozgu, limbičkom sistemu, kazanu naših početaka. Smrdljivoj kuhinji nagona, navika, i naših slabosti. Prakomjuteru koji uvek budan i besprekorno radi. Čak i kada spavaš. Gotovo da mogu da čujem škljocanje njegovih točkića, talasanje plazme, krčanje vijuga, i zujanje nervnih impulsa koji nose informacije brzinom svetlosti do tamo i natrag. U kazanu podsvesti leži TAJNA. Bademaste zenice to nepogrešivo znaju. Genetski program koji ne možeš zajebati.

-Koliko?

-Šta?

-Koliko me voliš?

Skener počinje da njuši moje telo. Isparavaju mirisi laži. Ni moje lonče prasvesti se ne da zajebati. Đubre jedno nedojebano, emituje vibracije istine uprkos divovskih napora svesti da ga spreči. Skoro da sam se usro. Prdnem glasno. Očajnički pokušavam da ga zaustavim.

-Do neba i nazad. Kao Vulkan. Nebo pred oluju. Umro bih bez tebe.

-Lažeš, skotino. Zašto? Zašto lažeš?

Zašto ljudi lažu? Ni zbog čega, a iz gomile razloga. Lažu čim zinu. Lažu i kad treba i kad ne treba. Laž je čizma od sedam milja i uvek stigne pre istine. I tako istina obično postane laž. Laž ume da bude grozna ali i lepa.

-Ne lažem, bre glupačo. Stvarno te volim. Od prvog trenutka kad sam te sreo. I uhvatio taj badem u tvojim očima.

-Stvarno?

Taj pogled zveri i srne u jednom telu.

-Imaš fantastično dupe.

-Budalo. Ajde, iskreno. Zašto me voliš?

Svi mi lažemo. Bele laži obično. Lažemo decu, lažemo žene, muževe, poznanike, kumove, šefove na poslu, policajce, doktore, roditelje, lažemo uvek i zauvek. I tu nema leka. Zato je i napisan Pinokio. I ona izreka da su u laži kratke noge. Ne bi to bio neki problem. Problem je tome što mi volimo da lažemo i DA NAS LAŽU. E to je enigma. Zove se ljudska priroda. Sebična, gramziva, koja misli samo na svoju guzicu.

-Vidim da lažeš. Stvarno si debil.

Bademaste zenice postaju oprezne. Alarm zvoni u njihovoj podsvesti. Sistem prevare počinje da popušta. Ako uskoro ne što ne preduzmem, podsvest će me razbucati ko svinja korito. Preostaje još samo jedna stvar. Da budem ubedljiv. Da poverujem u to što ne mislim. Po tome se vrhunski lažovi razlikuju od običnih. Oni toliko veruju u to što govore, da ne postoje skriveni signali koji otkrivaju laganje. Jesu retki, al su vrhunski majstori. U stanju su da zajebu i mašinu za laži. Oni ne mucaju, ne znoje se, nemaju asimetriju lica, tako karaktetristične za lažove. Zenice im miruju, a telo je uvek opušteno. Prelazim u napad. Skretanje pažnje kao taktiči predah. I široki osmeh na licu. Štipnem sisu.

-Ti i ne znaš kolko te volim, budalo jedna. Ne bih mogao da živim bez tebe. Vidiš šta sam ti kupio. A?

(smeh, meškoljenje, ispada sisa iz čaršafa)

-Baš si krelac, nisam to očekivala.

Smeju se bademi, odgovaraju na moj zarazni osmeh. Čudo jedno. To što smo genetski programirani da reagujemo na tuđ osmeh. Kad ti se drugi ljudi nasmeju, osmehnu, u autobusu, na ulici,na poslu, u krevetu. Odmah se i protiv volje osmehneš. To je zarazno, ko triper. Lepa reč gvozdena vrata otvara. I još je čudnije što nismo u stanju da razlikujemo pravi od lažnog osmeha. Zato se zajebemo toliko puta u životu.

Bademi ustaju iz kreveta. golo dupe viri iz moje izgužvane košulje. Bademi su srećni, pevuše, uvijaju kukovima, kuvaju kafu. Iskradem se u kuptilo. Stajem u ogledalo. Tražim znake laži. Ništa. Isto glupo lice malog nosa bulji u mene. Do jaja. Lažeš kolko ti duša ište i ništa se ne vidi. Carski. Počešem muda i odma mi bolje. Zujanje skenera se približava miriše na kafu.

Bubašvaba strugne pod tepih. Sedamo za astal. OStaci sinoćne pice. Bademaste oči me gledaju zaljubljeno. Ili lažu. Jebem ti život, nikad ne znaš na čemu si. Ćutimo. Uhvati me neizdrž, oću da bacim pogled u kupatilo. I ono ogledalo. Iskoristim trenutak nepažnje i bacim pogled. Iz njega gleda Pinokio. Jebote on.

Sve je istina. Keve mi, da mi umre baba. Ne veruješ?

4169 Ukupno pregleda 1 Pregleda danas
4+

Tags: , , , ,

Darko Tadić

Napisao/la Darko Tadić

Prof.dr Darko Tadić je osnivač i predavač u online radionicama kreativnog pisanja www.kreativnopisanje.org. Profesor na Visokoj školi za tržišne komunikacije u Beogradu. Diplomirao dramaturgiju na FDU. Radi kao predavač i konsultant za komunikacije, kreativno pisanje i kopirajting.

Nema komentara.

Dodaj svoj komentar