Svakodnevica

Dudov dan

Na dan kad sam rođena nije posađen orah, jabuka, neka kruška ranka, nije posađena ni ruža, već ne znam šta bi mom ocu, da kupi u rasadniku dud i da ga smesti u ugao našeg dvorišta.
Dete proleća, dobilo je svoje drvo.
Rasla ja, rastao dud i to crni.
Kažu s jeseni se sadi, al eto ovaj moj, primio se u aprilu i granao kao ja, divlje i brzo.
Sećanje na njega vuče od nešto malo vremena pre škole. Znam da je mama stalno zanovetala kako njegovi plodovi prljaju dvorište i da crnilo ne može da se opere. Krošnja mu je već bila velika i prelazila je preko ograde, tako da je i trotoar znao da pocrni.
Moj otac je govorio:
Ma nisam pogrešio što izabrah ovo drvo. Hteo sam da imaš nešto zajedničko s njim. Raste baš visoko i dugo živi, kažu i do 250 godina. Probao sam i dudovu rakiju. Retka je i udara, maaa, blesava kao ti. Još svilene bube da nabavim i u svilu da te upakujem. Znaš da se one hrane ovim listom?
O Bože , vidi kako si musava,
niko neće da se igra sa tobom i … silazi više sa tog drveta.
A ja sam od kraja juna, pa do kraja jula visila na svom dudu, dok god je i jedan plod bio na njemu.
Nismo bili bolešljivi , ni moje drvo ni ja. Otaljavali smo dane detinjstva tako bezbrižno uz Košutnjačku šumu.
U krošnji drveta, sakrivala sam svog prvog lutka Tonija i to od sestre, koja je imala neverovatan poriv da svim lutkama pravi „očaravajuće“ nove frizure. Užasnuta idejom da i Toni moze postati tifusar, ćešće je bio na dudu nego u kući.
U njegovom hladu pročitala sam toliko knjiga. Isplakala suza na litre bar, ali i smejala se raznim glupostima koje samo neko teenage doba donosi.
Bilo je godina, kad je moj dud tugovao, bar je tako izgledalo, jer tih ranih dana leta, samo bi bio po koji plod na njegovim granama.
Valjda to tako biva i u životu drveta, malo ovako, malo onako.
Godine su prolazile. Sa 25 sam otišla iz roditeljskog doma i prestala da se pentram po drveću. Dolasci , odlasci, zagrljaji…Da i to stablo sam znala da zagrlim, onako, kao da grlim jedan deo sebe.
Mama i sad priča isto. Dvorište u većini godina pocrni, samo se više niko ne pentra i nije musav od dudinja.
Ove godine sam daleko od svog drveta. Nedostaje mi. Zato mu šaljem pismo, ako neko može da ubaci u njegovu krošnju moje reči i čestitku za dudov dan.
Sad je u najboljim godinama za jedano ozbiljno drvo u kakvo je izrastao. Oboje smo.
Mada kad bolje razmislim, sve godine su dobre ili najbolje, samo je pitanje kako gledaš. Život je lep, načešće!

MirBek

1726 Ukupno pregleda 2 Pregleda danas
10+

Tags:

Nema komentara.

Dodaj svoj komentar