Pesme

Pogledaj svet žmureći

Ti svojim srcem ne vidiš
i džaba ti oči za boje
kada je ispred tebe
sve crno i belo.

Ti oblikuješ prema svojom mslima
sve što bi da poseduješ,
ne podižući ni obrvu iznad oka.

I zato,
imaš sebe i svoj svet,
u kome živiš,
u kome nije Niko,
u kome Niko sam mogla biti ja,
u kome si sam i onda kad
se vodiš u dvoje.

A Svemir,
Svemir je stvoren
da raste drugačije:
od mirisa i ukusa proleća na koži,
jasmina procvetalog
samo za venčiće na glavi,
koji kosi daju sjaj mladosti.
Od duge posle letnje kiše
u poodmaklim danima avgusta
koji žuri ka jeseni
predajući joj se bez pitanja.
Od reka sa virovima
u kojima spavaju ribe
kada se umore od svakodnevice.
Od rosom okupanih trava,
snegom prekrivenih krševa.
Od suza, smeha, grča
i ljubavi,
koja se uporno deli
da bi je bilo više.

Ti svojim srcem ne vidiš
i džaba ti oči za boje,
kada jedino možeš da progledaš,
ako najjače zažmuriš
i osetiš da ti je bar pola sveta
ispod kože.

MirBek

991 Ukupno pregleda 1 Pregleda danas
1+

Nema komentara.

Dodaj svoj komentar