Pisci/Pesnici Gosti

Nostalgija

Dok sam ispred sebe gurala veliku putnu torbu ,kosa mi je nemirno padala svuda po licu i potiljku a oči suzile ispod tamnih naočara za sunce,koje sam povremeno podizala i rukom brisala suze da mogu da vidim ispred sebe .Želiznicka stanica je bila prepuna a vozovi su kao i obično kasnili .Neko dete je glasno plakalo,neki čovek psovao ,dve žene u glas tračale ,mali dečak uporno nudio žvake umornim putnicima a grupa cigana duvala u trube ….strašna buka pomešana s vonjom prljavih toaleta ispunjavala je prostor .Oduvek sam mislila da ako neko hoće da upozna neki grad da je železnicka stanica najbolje mesto za početak .Po licima ljudi tačno se je moglo videti ko su ,šta su ,kako žive i kako su se snašli u tom velegradu .Bogati gradovi imaju i velike i čiste železnicke stanice ,kinese vozove koji dostižu brzinu i do 486 km na čas i nikad ne kasne ,elegantne ljude koji s novinama ispod ruke i skupim torbama žurno prolaze i nestaju .To su neki srećni gradovi! Moj grad nije bio bogat ,vozovi su kasnili i po nekoliko sati ,čekaonice zagušljive i prljave ,nigde klupe ni stolice, putnici izgužvani i umorni a umesto novina nosili su kese pune masnog bureka i peciva .Posmartrala sam s ljubavlju taj izmučen narod sukobima ,ratovima ,sankcijama i inflacijom.Ako se zagledaš bilo kome u oči ,videceš priču ,malo tužnu i malo smešnu ,neverovatnu a tako životnu .Moj grad imao je nešto što ti bogati gadovi nisu imali -imao je dušu ! Izvadih iz torbe knjigu meni najdraže Nure Bazdulj Hubijar i zameni naočare s onim za čitanje pa se sedoh preko pune torbe .Pune,kažem ,smešno je jer iz grada obično nema šta da ponesemo onima iz provincije .Torba je bila puna moje odeće i nekih stvari koje mi više nisu bile potrebne .A zaista sam htela da ponesem nešto majci iz grada i posle dugog razmisljanja nisam smislila ništa što bi joj koristilo tamo .Apsurdno je to saznanje da nam tamo na selu ne bi falilo ništa iz tih velikih gradova osim možda pozorišta ,bioskopskih sala ,izložbi,klubova i diskoteka ! Baš sam htela da počnem s čitanjem, kad mi pažnju privuče par dvoje mladih koji su zauzeli celu klupu .Sedeli su čvsto zagrljeni jedno naspram drugog sa podignutim nogama i strasno se ljubili kao da su sami na svetu . Jedno dete je pokušavalo da sedne na kraju klupe ,neki čovek je opsovao a starija gospodja s baretom na glavi koja je poznavala neka bolja vremena ali se danas nije uklapala s ostalom odećom i papučama ,buljila je u njih kao u nekom 3D filmu .Momak uzimajući vazduh bezobrazno viknu :’
-‘ Sta buljiš babo ,nije ovog bilo u tvoje vreme ?! “
“Nije …nije “-reče ponosno starica -“u moje vreme smo imali korzo ,pa ja samo tako prošetam s drugaricom i namignem mu a on sav se uspali i drhti …a vidi vas ,pa jadnica se satima muči oko tebe i ništa…“
Svi prisutni prsnuše u glasan smeh a i ja se od srca nasmejah .
Da me je neko video u tomtrenutku pomislio bi da sam srećna ,a nije bilo tako ….naprotiv srce slomljeno a duša mi je jecala .U očima sam krila tugu ,dok sam u sebi saputala -Moram da zaboravim ,moram…moram !A gde ćes na svetu naći više sigurnosti i topline nego u roditeljskoj kući i rodnom kraju ?!!! Zbog toga sam i išla da pobegnem od uspomena ,da se odmorim,zaboravim ,povratim i ponovo pronadjem sebe .Zelena polja zita,miris stare kruške u dvorištu,voda iz starog bunara,zalazak sunca preko obližnjeg brda na koje sam kao dete htela da se popnem i rukom dohvatim nebo,lepota prirode od koje zastaje dah ostalo je zauvek utisnuto u meni , budilo želju za životom i delovalo kao najbolji lek za ranjenu dušu !
Sedam je dana od kada je otišao a ne mogu ga izbaciti iz glave .Jednostavno je sakupio svoje stvari kada nisam bila tu i nestao bez reči,bez objasnjenja ….Nisam znala zašto ….nisam razumela …A samo jedan dan pre toga sam mu govorila :
“-Kad lekari budu stigli do stupnja u razvoju da presadjuju dušu ,daću ti svoju ,jer ja iako ostanem bez duše i dalje ću voleti samo tebe …“
Ogledala sam se u njegovim očima – “i život bih ti dala“ -pomislila sam u sebi .A on ,otišao ,nestao , kao da nije nikad ni postojao ….Ostalavio me samu s uspomenama .Pa u stan više i nisam mogla ,sve je mirisalo na njega,i još neoprana šolja iz koje je pio ,izgužvana strana kreveta i jastuk s mirisom njegove kose,četkica za zube u kupatilu i njegov broj u moj telefon ,pod imenom “ sve moje“…nisam mogla a nisam ni pokušavala da ga zovem šta bi mu rekla ? !!!
Da vrištim ,molim ,preklinjem :Vrati mi seeeeeee!Ne ,to nije ličilo na mene ….ja mogu i umreti ali otrpeću svoju bol u tišini ….
Posle punih dva sata ,gledajuci lepotu vidika s prozora ,kroz misli mi prodje negde pročitana recenica : “Celog života se trudimo da se održimo na pravom koloseku ,da bismo jednom shvatili da smo u pogrešnom vozu “…Zna li čovek kada treba da iskoči i napusti ili ….tok misli mi preseče zvuk telefona i ugledah dobro poznati broj ….pokajanje ,izvinjenje ili jos boli …..šta li je ? Isključim ga i spremim u torbu ,više nisam želela da znam ,nisam želela da čujem …..odjednom mi je bilo svejedno .Dok se brzi voz iz Beograda lenjo kretao prema jugu ,već sam nazirala boje mog rodnog mesta ,zavalih se u sedište i počeh da čitam :
„Ima li mjesto na koje možeš otići a ne ponijeti slike pohranjene u duši?“ NBH…
Nura moja draga Nura ,znaš li sta mi radiš ??!!!

SELMA SELMA*
image

5441 Ukupno pregleda 1 Pregleda danas
7+

Napisao/la Mariana Qunbar

Mariana Qunbar Piše pod pseudonim SELMA SELMA. Rodjena u Južnoj Srbiji , živi u Jerusalimu. Objavila dve zbirke pesama Budjenje i Pesme kao tragovi i ples

Nema komentara.

Dodaj svoj komentar