Svakodnevica

Tako nekako…emancipacija

Često razmišljam o emancipaciji žena, o tome šta je donela, šta odnela, kome koliko tereta, nama ženama, vama muškarcima sa sve borbom u „večitim“ teškim vremenima.

Prvi put u životu imam baš to- vreme, za koje Uspešni kažu da je novac. Da, dotičnog Gospodara Novca imam manje, ali svega drugog više: više sebe, više dece, više prijatelja, više Sunca, zvezda na nebu… ( da i prvi put dozvoljavam prašini da pada, da je ne hvatam još u letu ) .

Posle godina i godina rada u velikim firmama, u kojima se ne zna ko koga više „jede“, da li čovek sam sebe, jer nesto po difoltu mora ili ga jede posao koji dela, jer pretpostavljenima nikad dovoljno dobro ili nikad dosta što vremena koje dajemo, što truda, tako da zbog xyz razloga, nastupilo je vreme „ne rada“.

Ako se uzme u obzir da troje dece nisu rad, kuća i obaveze svakodnevne, onda stvarno dugo ne radim-NIŠTA.

Sve što sam želela da probam da uradim svojim rukama pokušala sam, nešto je ispalo dobro, nešto manje dobro, ali zadovoljstvo stvaranja me potpuno ispunjavalo, bez kafenisanja po komšiluku, bez kafića ili sa minimumom istih. Divota!

Znači iskusila sam zadovoljstvo emancipovane žene koja radi 10 sati dnevno na svom poslu ( nekad i više ), zaradjivanja, u isto vreme bila mama( što nije titula već prirodno stanje žene koja rađa), kuvarica, spremačica i sve što jedna Moderna žena treba da bude, pri tom poprilično sredjena, sa osmehom za svet spolja, čime se nisam mogla pohvaliti za najvažniju ekipu iza zatvorenih zidova, jer sam stalno žurila. Kupanjac deciji brzinski, ne davi sa večerom- standardne reči, jao- pa sad mi kažeš za sastav i crtež iz likovnog.
Dan po dan.

Sad je sve drugačije, mnogo drugačije.

I da skratim ovozemaljsku priču i pređem na suštinu: drage moje i dragi moji, kad ne bi živeli u s početka priče „večitim“ teškim vremenima, ovo bi , bar po mom skromnom mišljenju mogao biti i za nas i za muški deo populacije skoro pa savršen životić.

Kada bi se bavile sobom, decom, čitanjem, pisanjem, kuvanjem (kao istraživanjem), kućom u koju dočekujete čoveka koga volite, koji zaista umoran dolazi sa posla, prijateljima ( onim odabranim, izistinskim ) ili bilo čim drugim što ne navlači na vaše lice onaj namešten osmeh za spoljni svet, već VAŠ pravi pravcati, život za sve nas bi bio gotovo pa blagostanje kamenog doba i pećine, gde se znalo -ko kosi, a ko vodu nisi, ko lovi, a ko kuva… ovako, niko od ženskog sveta nije zadovoljan, a predpostavljam ni naši muškarci, koji se tek retko sete da smo se nekad smejale.

Žena u kuči nije dosadna, neobrazovana, manje lepa ili sređena, ustvari sve to može biti i ovako i onako, zavisi za šta se opredeli, Izbor može biti sedenje i kuknjava ili rad na sebi u svakom smislu

To je savršena emacipacija,
mada, nismo svi isti. Ja samo pišem iz sopstvenog ugla, žene koja je videla i osetila, obe strane medalje.

I još da dodam, da smo mi žene solidarnije u smislu- tuđe je tuđe, baš ta emancipacija bi bila kompletna. Mada i vi neki muški svete, shvatite, da sve što se neguje cveta. Eto, malo truda s jedne i s druge strane…Mozda!

Ipak sve je lutrija, zapisano međ zvezdama, promešano našim prstima.

I ništa od ove priče ne bi bilo, da nisam čistila jagode, na koje sam alergična, koje dugo mirišem držeći na dlanu bar jednu dok mi dečija vriska ni najmanje ne smeta…
Eto šta sve mogu jagode…

PS. Sve ovo ne odnosi se na ekstremne slučajeve, ljude sklone nasilju i razno raznim porocima…

MirBek

1523 Ukupno pregleda 1 Pregleda danas
3+

2 Responses to “Tako nekako…emancipacija”

  1. On 14. maja 2016. at 03:56 Miljka Marković responded with... #

    🙂
    ISKRENA PRIČA

    PRAVA ŽIVOTNA I UTLIKO VREDNIJA

    😉 bez obzira što ja volim jagode

    0
    • On 14. maja 2016. at 14:00 MirBek responded with... #

      I jaaa ih volim, al ne smem da ih jedem 😊 hvala Miljka

      0

Dodaj svoj komentar