Svakodnevica

Licemerje i laž na meniju sa osudom kao moćnim začinom

Pre svega, oprosti mi Bože, tako malo znam, tako sam obično zrno peska koje leluja ovim prostranstvima. Oprosti mi što ne koristim osudu kao vanseriski začin, ne dodajem je ni u jedno jelo koje spremam, a ne mislim i da ću ikad. Sebe bih otrovala, za druge ne mogu da znam.

Različiti stomaci, različito podnese.

Ova priča i nije priča, već obično zapažanje nastalo u danima druge decenije 21. veka, u danima ekspanzije fb, twitera, instagrama i svih ostalih mreža.

Divim se citatima i čitavim odlomcima iz knjiga. Načitali smo se Meše, Iva, Paula, Konfučija, Oshoa (oni su najzastupljeniji, ako se ne varam), mada se pojavljuju delovi misli i dela nekih „novih“ ljudi…

Skidam kapu svom navedenim i ne navednim piscima, koji nisu odavno više među živima i ovima koji žive sa svojom slavom, jer stvarno su rekli toliko toga istinitog, da mi mali ljudovi koji znamo slova, nikad više ne bi imali šta da pišemo, osim da njih čitamo i živimo po njihovim zapisanim stavovima, potpuno ispravnim, za bilo koje vreme.

Avaj… lepimo citate na naše „zidove kuća“, predstavljamo sebe i naše želje sa tim divnim mislima.

Ali koliko nas promućka u svojoj glavi, onako zaista, napisano i biva hrabar da živi tako kako nam savetovaše ljudi koji su imali šta pametno da kažu i još uvek imaju?

Teško ili sam ja potpuno obnevidela, dok me čulo sluha dobro sluzi, pa čujem čak i vibracije poremećenih odnosa na sve strane.

Otud laž i licemerstvo, danas na meniju sa osudom kao opasnim začinom.

Pitam se često, da li ja stvarno moram uzeti štap za slabovide, jer verovatno mi treba, pošto ne vidim ni jedan brak koji šljaka onako životno, u ljubavi, poverenju, razumevanju, trudu da se održi na onim pravim nogama, kako i treba.

Zasnovani iz ljubavi ili bez nje, više ne znam ni jedan koji funkcionise. Ne pišem pri tom o krizama, koje su nužno zlo, ne pišem o trenutnim stanjima, nezadovoljstvima, ponekom raspravom ili svađom koja se reši, da bi se normalno išlo dalje, već o dugotrajnim osećajima, koja gložu jednu ili drugu stranu ili obe, ali ćute. Porodica je osnov, raspadi vuku osude, džabe utrošeni krv i znoj…i sve to u istom loncu, pa se ćuti ili priča po kuloarima. Uz to obavezno ide razmišljanje o našoj okolini, traženje nas samih u tuđim očima, a svi odlično znamo kako je jedino u sopstvenoj koži.

Raspadaju se prijateljstva, normalno sve uz začin sa jedne i sa druge strane, a sve iz običnog kukavičlula, da se iskreno razgovara i karte bace na sto.

I ide citat:

„Naš život je stalno putovanje,od rođenja do smrti. Okolina se menja, ljudi se menjaju, potrebe se menjaju, ali voz i dalje ide.Źivot je voz, a ne železnicka stanica.“ PKoeljo

Lepo reče pisac milionskih tiraza, „zivot je voz“… on ide i ide, ko te pita, a kartu si dobio da uđeš u isti i to brz pitanja, pa kako ćeš putovati i gde ti je železnička stanica, to se ne zna. Zapisano je u nikom dostupnom redu vožnje, nazvanom sudbina.

Svi se neminovno menjamo, a poenta bi bila da ta promena ide na bolje, učeći životne lekcije iz iskustva drugih, ali najviše iz svojih uz što manje začina zvanog osuda, jer niko od nas ne zna kako je to biti u drugom loncu sa sve lazima i licemerstvom. Hteli da priznamo ili ne, prvenstveno sebi, svi lagimo, bar one male benigne laži koristimo. Lažunjarimo i da bi zaštitili druge, zapržimo i ono što se ne zapržava, uskačemo sebi u stomak, a odlično znamo da je zaprška onoliko nezdrava.

I evo možda deluje kao da sam i ja ubacila bar malo osude u danasnji ručak… ali nisam. Svima koji žive tako u ničemu nazvanom velikim imenom Porodica, a da u stvari žive za publiku ili neku računicu, u laži sa licemerstvom, ovog trena pružam ruku. Ne znam zaista i ne mogu da zamislim kakvi su njihovi ručkovi, večere i sva slavlja uz lažne osmehe.
Ipak vreme ko zna koje krize svetske i večne na ovim prostorima, ima udela, jer ko će koga hraniti i nahraniti, gde će mladunci koje kao ni nas, niko nije pitao u kum smeru žele da ide njihov voz, donosi muku, ali odluka je na nama i u nama.

„Okolina se menja, mi se menjamo…“ reče lepo mnogo citirani gospodin Koeljo.

Dotakla sam samo jedan citat o uporedjivanju pruge, voza i železnicke stanice sa našim životom i sve to uz lonce, začine i ko zna šta još.
Uglavnom,
prijatno i molim vas bez osude.

Lelujam u neznanju i volim da kuvam samo sa sveze ubranim travkama.

Rekoše i zaista se slažem sa tim da sve je ljubav i ništa bez nje, tako da… kuvajte s ljubavlju, najbolji je zaćin bila i ostala ta travka.

Volite se, negujte to što imate, čuvajte u pravim posudama i folijama, bez onog kako i šta drugi, a ostalo batalite ili će voz sa ekspres restoranom u njemu, uvek mirisati na loša jela pogrešno začinjena.
MirBek

1170 Ukupno pregleda 1 Pregleda danas
1+

Nema komentara.

Dodaj svoj komentar