O koncu života
Pod naletom poslednje besne oluje
mrvim se ,gubim tlo i nestajem
nisam više voda, ni vatra ni zemlja
samo sam kap rose u okeanu
samo sam mrvica praha
rasuta nekim drugim, tudjim ljudima
Pod naletom divljeg vetra s juga
kome sam se molila u ranim jutrima
postala sam pepeo bez varnica
koji se k’o zvezdana prašina
širi u onima koji srcem nikada pogledali nisu
u očima onih u kojih sam se klela
Lome me noćas reči, sustižu me otrovi
sa usana kojih sam željna ostala
prate me, zavalače u naborima srca
i dan i noć me napuštaju
potrošene godine u lice mi se smeju
izgubila sam zvezde i moć govora
Dodirnula sam tišinu otkucajima srca
horizont koji se ne završava
prsti mi ostali suvi, bez moći opipavanja
Pronašla me tama i melankolija
Sada sam magla, neopipljiva i neuhvatljiva
snove sam obesila o koncu života
nemilosrdno tražim snagu iz svoje ranjivosti
da izgradim noć i opet pronađem zvezde
Da ponovo verujem u Boga!
Selma Selma
