Svakodnevica

Neposlato pismo

Nedostajes mi i to sad izgleda kao trajno stanje, i ako znam da nista ne traje vecno. Znam i da ces se pojaviti, bez najave, onako kako smo pricali, al eto ipak obuzeta nekim cudom, kome ne zelim da dam ime, razmisljam o svakoj sitnici koja je bila izmedju nas, dok nisi morao da odes.

Morao? Zar se ista mora? 

Neobjasnjivo si usao u moj krivi tok (krvotok) i tvoja priroda je u potpunoj suprotnosti od one za koju sam mislila da mi treba.

Kao sto toliko toga za zivota necu moci i umeti da objasnim sebi, tako ni sada ne znam zasto si se bas ti dogodio meni i zasto sam se bas ja dogodila tebi.

Ne razmisljam o roku trajanja svega sto sada struji između nas. Jednostavno zelim da verujem u sve ono sto je gotovo ocigledno nemoguce. Da li to nezno osecanje, zaista moze da pobedi sve predrasude, razlike?

Znas da ne verujem u slucajnosti i da mislim da je nas put negde visoko u zvezdama zacrtan. Nama je samo, na dlanove dodeljeno nesto zvezdanog praha kako bi svojim srcem, snagom i umom taj put mogli da ucinimo drugacijim uz snagu volje i zaboravljajuci na strahove koji obicno haraju nasim zivotima.

Stalno postavljam pitanja sebi, nikad tebi, jer ono sto ces mi reci ne moze da utice da li ti verujem ili ne. Moja odluka je da verujem, jer ne umem da verujem malo. Verujem sve ili nista. Kazu ludost, ali kako u svetu koji se izoblicuje da budem normalana? Ja to ne zelim.

Ti znas da ne zelim nista obicno, mozda je to greska u mom kodu, ne znam i ne vredi da se preispitujem i razmisljam. 

Moja si neobicnost, ona koja ne moze da pređe u naviku. Navika je jedna muka, a odvikavanje bar dve muke. Ja ne zelim da se mucim, niti da tebi stvaram i jedno lose osecanje.

Zelim da budem ptica, slobodna u svemu sto radim, a isto tako potpuno pripadajuca tebi. Zelim da budes ptica, koja ce uvek vracati meni. Zelim i da budes siguran u mene, jer znas da su iskusenja uvek prisutna na nasim putevima, ali da nasa srca mogu biti pripadajuca samo jednoj osobi. Onda i um i nase telo, kao i to najvece, a okom nevidljivo cudo od duse, pripada samo toj jednoj osobi.

Ne poznajem dosadu, jer sve je u nama i kad gledam u zamisljenu tacku, moje vijuge ne miruju i samo deluje da ne radim nista, dok ja u stvari letim mislima ka tebi i stvaram neka nova poglavlja u svom romanu koji se tako jednostavno-komplikovano zove Život.

Cesto je svejedno, da li si tu ili negde tamo, jer ceznja je osecaj koji je meni kao zvezdani  prah dodeljen na dlanove.

Izlizala se rec ljubav, kroz vekove, jer su je mnogi habali, a da je zaista nisu osecali. Zato necu upotrebiti tu rec. 

Nemoj ni ti. Voli me drugacije uz rec koju ces izmisliti samo za nas.

Vreme prolazi, neminovno, i ako ne brojim minute, sate, dane… Necu se bojati ili cu se bar jako, jako truditi, da kukavicluk ne pojede sve lepo sto ovaj dar od zivota moze da mi pruzi.

Od mene neces cuti, obicno- volim te, jer volim svako ovozemaljsko bice. Znam da se ne slazes sa mnom, misleci da ne zasluzuje svako da bude voljen, dok je moja najveca molitva da najbolje zelim i „neprijatelju“, koji moje osecanje nikako ne moze da razume. Nikad se necu raspravljati sa tobom na tu i druge teme, ali cu uvek reci sta mislim bez ubedjivanja da je moje misljenje ispravno.

Cuvaj me od mene same, od drugih se sama cuvam najbolje. Cuvacu te od tebe samog, od drugih ces se sam najbolje sacuvati.

Znas da sam Tvoja, Svoja i Nasa i ma koliko trajalo, ovo sto sad imam, dovoljno je za nezaborav.

MirBek

824 Ukupno pregleda 4 Pregleda danas
5+

Tags:

Nema komentara.

Dodaj svoj komentar