Pesme

Pesma bez imena

Kad sumanuto brbljam
u meni vrišti tišina,
u meni zagalame fanfare
svih tuga koje su se nakupile,
zbog davno nestalih mora,
krvavih trotoara,
bačenih tela u ponore,
zbog svega što je bilo,
a nije moralo da bude.

Kad jecam glasno,
u meni su zbegovi
koji škripe kao konjske zaprege,
od tuđe muke,
bola i patnje,
zbog svega što je bilo,
a nije moralo da bude.

Kad sklupčam telo
kao u utrobi svoje majke,
u meni svaka vena zaplače
ljubicastim suzama,
zbog svega što je šibalo,
zbog svega što je kožu
iznutra paralo.

I ne dam da utihne
ni jad, ni žalopoljka,
zarad bačenih godina
koje ću tek da proživim!

1899 Ukupno pregleda 1 Pregleda danas
6+

Users who have LIKED this post:

  • avatar

Tags:

Nema komentara.

Dodaj svoj komentar