Pesme

Izgubljene planine

Izrone neke tuge iz mene
i ljube me kô što nikog nisu,
razliju se kô crveni makovi po žitu,
pa dušu sebično grzu.

Skupe se tako u porama lica,
u osmeh kô da tuga nije,
a negde u morima očiju
uz mesečinu sprema se plima.

I lutam ravnicama neznanim,
tražeći izgubljene planine,
do čijih vrhova jedino želja stiže,
dok tuge ostavljam poljima.

 

383 Ukupno pregleda 1 Pregleda danas
0

Nema komentara.

Dodaj svoj komentar