Pesme

Nekada se desi da sretneš svoje drugo ja

Duša je njegova moju srela
Na vetrometini između
Dva pomahnitala sveta
Ka meni je koraknula
Ruku pružila
Kao da me je hiljadama godina znala
Kao da je bila u svaku tajnu zaronjena
Kao da je pisala svojim perom
Između korica teške knjige
Nazvane Sudbina

Duša je moja njegovu srela
Na putu ka beskrajnoj Nedođiji
Gde vladaju strah i sumnja
Gde je crv već odavno pojeo jabuku
I ostao tu sam sebe da jede
Gde ne postoje zore već vlada tama

Tu gde su se dotakle,bezizlaznost se saplela
A onda sam vrisak čula: Ne daj se,
Pola mene u tebi spava
Probudi se i gradimo sopstveni Svemir iznova.
MirBek

2040 Ukupno pregleda 1 Pregleda danas

Nema komentara.

Dodaj svoj komentar