Svakodnevica

Tako nekako mislim

Često kazem znam. Tom rečju se branim, godinama. Morala sam da znam. Morala inače bi me  pojeli za dorucak. Ipak, posle toliko izgovotenih: da, znam, otvaram novo poglavlje sa svim svojim neznanjima, jer što više ulazim u svet duše, istine, iskrenosti i srca, kao misleće biće toliko vidim da je to „znam“ suvišno i da ništa ne znam ili samo mrvice koje za života ma koliko tragala možda odgonetnem.
Ćitajući upoznjem mnogo toga, skupljajući u vijuge za neke dolazeće dane. Što više sa pažnjom slušam druge, sve više  pitanja postavljam svom untrašnjem ja.
Poznata stvar, napisanim ništa novo nisam otkrila.
Budi čovek, živi život, ne poželi tuđe, poštuj, voli…
I koliko ljudi toliko perspektiva, a opet svi negde znamo šta je ljudskost, samo je pitanje koliko ćemo se toga držati i koliko smo spremni na čuveno- što ne sebi, ne  drugima. Kad bi se samo ta jedna jedina rečenica poštovala, pretpostavljam, ja neznajuća idealistkinja, da bi svet bio mnogo bolje mesto.
Malo je hrabrih i teško je to biti, ma koliko taj osećaj videla u sebi, nikad ga dovoljno. Strah od toliko stvari, nas mala zrna peska u ovoj beskonačnosti drži sa još više neznanja iako možda i Vi, baš kao i ja često kažete : da, znam, znajući tako malo.
I to treba da je istina, ona koju nosimo
duboko u sebi sa svom srećom koja je u stanju da bude u nama, ne bi li mogli da je vidimo u ogledalu.
Gde se inače sreća i sva znanja i neznanja nalaze, ako ne u očima kojim gledamo svet? !
MirBek

1237 Ukupno pregleda 1 Pregleda danas

Nema komentara.

Dodaj svoj komentar